I tako dok juriš na posao, jednom rukom završavaš nešto na laptopu, a u drugoj ruci držiš sendvič sa 2 kriške salame i 500 gr jebene salate, jer je salata "mnooogo zdrava". Gledaš u te zrake sunca koje ti i tako slabe smetaju očima, zrake sunca od kojih si se odvikao radeći po srbizovanom evropskom radnom vremenu od 8-18 h. I tako dok se saginješ da zavežeš pertlu, iz džepa ti ispada recept za lek za srce, a ti imaš 30 godina, i još si pripravnik, koji može biti otpušten ako je šef nervozan jer mu žena sinoć nije dala. Još se nisi oženio, primaš 450 evra koji ti jedva budu da sklopiš kraj sa krajem, a kamoli ženu da nađeš.
Nekad u prolazu kada vidiš nekog krezubog klinju kako vozi biciklo, setiš se kako je lepo bilo biti dete, kad si sa roditeljima vikendom sedao u vašeg žutog Fiću i išao na kampovanje. Setiš se svog starog, sa tarzanskom frizurom, plavom Adidas majicom i majke, sa skoro istom frizurom, u haljini sa cvetićima.
Tada opsuješ u sebi - "Ovo sada, ovo je kurac!"
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
Ma samo opušteno...