Stvorenje koje više ne mogu nazvati životinjom - moj pas, samo moj. I drugi ga pomaze, i drugi ga nahrane..Ali on se meni najviše obraduje. Nas dva se razumemo vrlo dobro, i delimo mnogo više nego što se čini : i hleb, i kost, i meso sa kosti, i glad, sreću, tugu..Sve. Prilagodjavamo se jedan drugom, prilagodjavamo jedan drugog - znam šta ga nervira, šta izbegava i šta mu smeta, zna kad sam tužan i izneveren. On mi ne smeta kad želim da sam sam. Zna da me nasmeje, obraduje, razvedri, i tera me da budem bolji čovek - i kada želim da se zatvorim, idem napolje zbog njega, kada ne želim ni da jedem, ustanem iz fotelje zbog njega. Kada želim da prespavam dan - ne dozvoljava. Laje, skoči na krevet, zavija, ljutim se..Ustanem, i drago mi je jer mi dan ipak počinje uz njega.
I ako me prevare i napuste, slažu da me vole, i ako završim na ulici odbačen i siromašan - neću biti sam. On od mene neće nigde.
Ako oslepim, biće moj vodič, i ja ću imati poverenja.
Ako se izgubimo, on će naći put. Zavetovao se da će da me čuva, brani i voli, zavetovao sam se da pored mene neće biti gladan, tužan i sam.
I kada jednom ostari, ogluvi, i izdaju ga godine, biću tu uz njega. I na njegovom poslednjem putu, neće biti sam.
I kada ne bude ga više, ostaće ožiljak i bol, jednak onom kada izgubiš nekog dragog, jednak onom kada izgubiš najboljeg prijatelja.

Разлог због којег увек говорим тихо када га носим у шетњу.