Smešten je bio tu negde u komšiluku, uglavnom sa dva koša, od kojih je jedan imao iskrivljen obruč od silnih zakucavanja momaka koji su se ložili na NBA i Vinsa Kartera, dok se na drugom, koji je u kolk'o-tolk'o očuvanom stanju, pikao basket 3 na 3 po ceo dan, a neretko, ako su imali reflektori ili bar ulična svetiljka, i noć. Taj teren bio je poprište prvih dečijih druženja, kada ste samo dolazili sa ocem da gledate velike momke kako igraju košarku, a završavali igrajući žmurke sa nekim (zar je važno uopšte kojim?) drugarima vašeg uzrasta. Isti taj teren je bio svedok i prvih ljubavi, poljubaca, pijanstava...
Veliki momci vam u pauzi nekad i dozvole da šutnete na koš, smejući se vašoj nemogućnosti da ga pogodite, ali to vam tada nije bilo uopšte važno, važno je da vi dobijete svojih 3 minuta na terenu. Pa toliko sada i Krstić dobija u Bostonu.
Kao osnovci, dolazili ste sa drugarima na teren mnogo ranije, često i dok je napolju bilo +30, samo da biste odigrali koji basket pre nego što nagrnu Stariji. Sa prvom naznakom njihovog dolaska (Jao, evo Starijih, ae do 11, brzo da završimo), sklanjali ste se i lagano zauzimali svoje mesto pored terena, nadajući se da će ima zafaliti jedan i da će baš vas izabrati u svoju ekipu. Naravno, vaše ime je češće bilo spominjano u nekom drugom kontekstu (Mali, evo ti flaša, aj trkni nam po vodu), ali i to je nešto.
Poodmakli ste srednjoškolac. Lagano preuzimate primat na terenu. Stariji su uglavnom otišli na fakultet, neki su se zaposlili, većina ih se propila i dolazi na teren čisto da bi se izduvala od naporne noći, a neki su se Bogme i oženili. Više niste fizički inferiorniji u odnosu na njih, tako da sada gospodarite terenom. Pobediti Starije više ne pričinjava neko zadovoljstvo kao nekada. Zakucavate preko njih i smejete im se ulice. Bez poštovanja. Da se zna ko je sad glavni.
Bacate tu nekom klincu flašu da skokne po vodu, namignete Danici koja je tu došla sa drugaricama da vas gleda, uzimate loptu i krećete novu partiju. A postizanje trojke dok te Ona gleda - neprocenjivo. Polako postajete Heroj ulice.
Vreme brzo prolazi. Na terenu ste sve manje i manje. Fakultet, kafane, devojke, obaveze, posao, venčanje, žena, dete... Dovedete klinca nekad na teren, čisto da i on malo gleda Starije. Pola momaka što dolaze više i ne poznajete (Ama, je l' moguće da je ovaj što zakucava Nemanjin mali? Pa do juče je bre piškio u pelene! I zašto ona Marijina ćerka sedi u miniću na betonskoj klupi? Joj, prehladiće se dete). Uđete i vi nekad u igru, čisto da vas mine želja, ali... Nije to to. Pa do juče ste malog Acu ljuljali, a sada kuca preko vas. I još vam se smeje u lice. Ne možete da ukapirete, ali vas neodoljivo podseća na nekoga...
