Mont Everest

Kao klinac se pentraš svuda jer tražiš savršen pogled. Želiš da budeš toliko visok da tvoj pogled obuhvati ceo svet. Nameravaš da se jednog dana popneš na najvišu tačku na Zemlji, da ti ceo svet bude pod nogama, da ništa nije iznad tebe sem neba. Prvo se pentraš po drveću, ali to nije to jer u daljini vidiš brdo koje je više od tebe i kvari ti pogled. Kad malo odrasteš popneš se na to brdo koje ti izgleda kao krov sveta. Pogledaš i izbedačiš se kad vidiš da se iza njega prostire jedna planina, iza te planine još jedna i tako dalje. Penješ se na jednu, drugu, osvajaš vrh za vrhom sve dok ne osvojiš onaj najviši. Bole te ruke i noge, na izmaku si snage, sećaš se drugova koje je strašna planina progutala, već znaš da će silazak takođe biti težak iako te šerpasi teše da će sve biti u redu, nadaš se da će pogled sa vrha sveta biti vredan svega ovoga. Još samo jedan korak i na vrhu si. Pružaš nogu i konašno si na najvišoj tački planete. Držiš oči zatvorene i zamišljaš prizor. “Vidiš“ dole reke, jezera, šume livade i životinje, prelepi pejzaž koji je Božija ruka naslikala. Vreme je da otvoriš oči i da san postane java. Podižeš kapke, gledaš i ne veruješ. Trljaš oči ali ne pomaže. Sve ono o čemu si sanjao palo je u vodu, žao ti je što si uopšte otvarao oči, čini ti se da je bolje da si ih držao zauvek zatvorene. Jedino što vidiš sa krova sveta jeste gusta magla iz koje se dižu planinski vrhovi koji blokiraju pogled.