Na konto marele

U nekim krajevima Srbije gde stara dobra robno-robna razmena, ili bolje rečeno, trampa još uvek odoleva naletu neoliberalizma i kvazitolerantnog, pičkastog odnosa između ljudi, ovaj izraz svedoči o zaboravljenim dobro-susedskim, na prs' u dupe, punim poverenja odnosima između meštana tih zadnjih ostrva čojstva u nas a i šire.
Naime u mestima, gde ljudi za život zarađuju baveći se stočarstvom, povrtarstvom, a u konkretnom slučaju voćarstvom, poljuprivredom uopšte, i shodno tome nemaju puno slobodnog vremena da obilaze tržne
centre, hiper markete, obije, ikee, metroe, mege, tempoe, delte, kurce i palce, postoje, dve, tri a ponegde i samo jedna mesna ili seoska prodavnica opremljena svim onim što je potrebno da zadovolji godišnje životne potrebe jednog poštenog seljaka. Vlasnik ovakve prodavnice je
obično ugledniji seoski domaćin, kome se sreća osmehnula da mu se dedovina nalazi u centru sela, gde je i otvorio prodavnicu u kojoj rade naizmenično svi ukućani, mada seljani najviše vole dok ih uslužuje mlada snajka. Sva roba se dovozi iz grada starom ladom karavan, koja je svoj vek odslužila kao sanitet hitne pomoći, ali sad, prefarbana, je idealna za prevoz robe neophodne za radnju, radnju koja u selu radi punom parom, punom parom ali na poverenje i na reč, reč čiji su garant pošteni ljudi i rečenica iz naslova.
Na konto marele, znači, platiću,
2 džaka veštačkog đubriva, džak soli, džak šećera, 10 litara ulja, 2 džaka brašna, etioal za prskanje pasulja, ovo sredstvo protiv krompirovih zlatica, onaj porcelanski serviz za ručavanje koji nosim kumu na svadbu, 3 flaše sudomila, 10 sapuna, 5 šampona, boks cigara, gajbu piva za ekipu ispred i sladoled za ovog Švrću ovde(mazi po glavi goluždravo dete koje upravo utrčava u dućan),
kad oberem marele i naplatim pare.
"Piši na konto marele, komšo".
"Nema lošo komšo, kad Bog tebi ti meni."