Na rubu

Ми смо ти, брале, канда народ пун неизвесности. 
Кад би каскадер на конопцу са оним штапом за равнотежу у светском циркусу имао име, звао би се никако другачије до Србија. 
Не тако ретко, нађемо се на неком рубу. Рубу пропасти, егзистенције, срама, банкрота... 
Ето бака моја на пример, често се нађе на рубу гаћа које мора да закрпи. Каже нема се за нове. 

Смешно је то што сваки пут скочимо са руба уверени да ћемо крилима од воска обећања и кокошијег перја успети да прелетимо до равнице. И готово сваки пут нам сунце отопи восак, а ми се стропоштамо на дно. Право главом. 

Смешно је такође што ћемо то поновити. Да не кажем понављати. Један мизерни авериџ у твојој лобањи ће ти сваки пут шапнути на уво: скочи!. А ти ћеш га наравно послушати, јер за име Бога, можда он јесте авериџ, али је твој авериџ.

Проћи ће тако године лепљења воска обећања, падања на главу. Пући ће ти филм. Рећи ћеш свом авериџу мрш у курац. 
Померићеш се пар корака уназад са руба. Више нећеш видети провалију кад год се пробудиш. Нећеш лепити крила воском обећања. А онда, док си трепнуо, сконтаћеш да си напустио завичај, и већ ево пету годину радиш у Швецкој као бравар за три сома јевреја.

Јебеш руб. Сигурно тло је закон.