Na svakoj kući vrata su zatvorena

Ambicija.
''Poslednje utočište neuspeha'', po rečima jednog Divljaka. Oskara Divljaka.

Svako se rađa sa njom. Sa tom iskrom koja nas forsira da izrezbarimo naš lični trag na glinenoj ploči istorije. Priroda, jebi ga. Darvin bio u pravu. Svako ima nagon da bude dominantan, svako hoće da jebe. Sad, to što u toku svog puta neko postane jebena flegma sa neizdrživim bolom u kurcu, to je čist produkt društva u kojem živimo. Adaptacija.

Retki su oni koji su ostvarili ultimativnu ambiciju, oni koji su ispunili suštinu života.
Retki su oni koji su dostigli besmrtnost.
Glavni razlog toga je to što ćeš u ovom trenutku pre da dobiješ triling sa Lisom An i Dženom nego šansu da postigneš nešto što će se pamtiti vekovima. Teško je upisati se na stranice istorije, teško je biti znan i posle smrti. Teško je to postići. Jer dvorana besmrtnih nije dovoljno velika za sve nas, i njena su vrata otvorena samo posebnima. Što znači da moraš da se izboriš za svoje mesto u njoj. Makijaveli bio u pravu. Jebi konkurenciju kako znaš i umeš, kako god i uvek! Jer moral je ništa do koncept koji je ljudska rasa izmislila.

Gledaš, slušaš i učiš o besmrtnima. Živiš za to da i ti učiniš nešto monumentalno, i time dobiješ poziv u dvoranu. Ali ti si ništa. Od faksa odavno dig'o ruke, ribu nemaš a ni kinte. Ti si 0. A i građen si tako. Ostao je samo bledi ožiljak od nekadašnje vatrene želje da napraviš nešto od sebe, da dominiraš uvek i svuda, u svemu što radiš.
A šta sad, kad si kurac na triciklu jedan običan?
Stojiš sam na ulici i gledaš okolo... Na svim kućama oko tebe vrata su zatvorena i zaključana. A napolju udarila zima, i što si stariji sve je hladnije. Kontaš da moraš smesta nešto da uradiš, u suprotnom, živećeš ispod prosečan život koji će na svom kraju postati jebena cifra u moru statistike.
Niko te neće upamtiti.
Smrznućeš se.