-Deda, otkud ti? Zar ti nisi...
-Jesam sine. Prošetajmo malo...
Nacija. Ista istorija, jezik, zajednička prošlost, kultura. Isti vladari, gospodari, isti ratovi, ubijanja i silovanja. Rođen u prelepom mestu, okružen divnim rekama i planinama, dobijaš pečat. Par slova određenog redosleda. Nevidljiv i prazan, ali bitan. Tako ti kažu. Jer TO si ti. Taj pečat.
-Jel znaš gde ti je otac?
-Znam. Otišao je da se nas brani.
-Da ubija. Otišao je da ubija...
Par desetina kilometara dalje rođen je on. Dete. Da, ali sa drugim pečatom. Par drugačijih slova. Biće nečije dete, pa nečiji otac, nečiji deda, nečiji prijatelj. Možda će biti čovek, možda ne. Biće tvoj neprijatelj ako tako neko odluči. Par stotina kilometara dalje rođen je još jedan novi život. Ali ovaj put sa tvojim pečatom. Taj je bitniji od drugih. Dalji ali bliži. Unutar tvoje linije.
-Otišao je tebe da osveti. Oni su nas napali.
-I po mene su došli zbog osvete. Kao što će i tebe poslati da nekoga osvetiš. Ko su oni? Ko smo mi...
Delićete istu krv. Tako bar kažu. Isti pečat - ista krv. Taj je tvoj. Naš. Onaj sa druge strane linije nije. Iako zamišljena, ona seče dublje od noža. Razara ljude. A krv je ista. Posebno kad se proliva. Kad svačija teče. Tad svi vide da je samo crvena. Pomešana. Tad je kasno.
-Oni su prvi napali nas pre osamsto godina.
-Godina. Isto to i oni kažu. Jel to razlog ili opravdanje? A pre koliko mrtvih i ubijenih je sve počelo? Koliko zaklanih? Pre koliko silovanih, razorenih porodica, prekinutih ljubavi, krcatih grobalja, razbacanih kostiju? Uplakanih žena, uništenih detinjstava, zapaljenih kuća, škola i sela...
Ko određuje granice? Vlasnik naših života. Određene su. Možda će se malo menjati. Ali će se opet iznova ubijati zbog njih. Razlog će se već naći. Zbog prošlosti ili budućnosti krv će opet teći. Zbog nečije odluke. Sve dok ima krvi.
-Jel vidiš onu devojčiću? Pogledaj joj plavu kosicu. Repiće joj je mama napravila a crvenu haljinicu tata kupio. Vidi kako veselo bere cveće.
-Ne vidim ništa. Gde je?
-Ti je nećeš videti. Ne možeš. Niko nikad neće. Za dve godine bi krenula u školu. Učila, stekla drugove, rasla polako. Kasnije bi se zaljubila, volela, bila žena i majka. Živi život dete moje. Oni za koje se svete bi želeli da živite u miru. U pravdi. Svi smo isti ljudi, ista stoka. Nemoj biti ničija imovina, ničiji rob. Da bi se što više njih videlo...
