Kažu da ni pre rata nije bio naročito veseo čovek, ali je zasigurmo po povratku sa Slavonskog ratišta nastavnik Ljubiša postao izuzetno džangrizav i ciničan.
Svaki dan posle posla je svraćao u kafanu koja se zgodno nalazila na pola puta od škole do njegove kuće. Ovu kafanu je proglasio zabranjenom zonom za sve đake i trebalo je da prođe dosta vremena posle mature da bi se neko usudio da uđe unutra.
Bio je izvanredan stručnjak i pedagog, ako izuzmemo činjenicu da je deci na času u osnovnoj školi pričom pokušavao da dočara kako je to kad ti se mozak rasprsne kad te pogodi snajper i kako je plavi sat, koji je uvek nosio na ruci, skinuo sa mrtvog Hrvata. Ove priče je neplanski pričao kad mu nadođe i nije ih ponavljao, već je, kako sam kasnije saznao od braće, svakom razredu prepričavao različite detalje. Kada bi se sve ove priče spojile, verovatno bi se dobio pravi ratni roman. Šteta što ih niko nije čuo sve.
Bio je strog. Nije tolerisao kašnjenje i bio je jedan od onih profesora kod kojih se na času nije mogla čuti ni muva. Ako si nestašan, imaš problema s autoritetom i misliš da možeš da se izvučeš nekažnjeno sa svim zlodelima, prebacili bi te kod Ljubiše u razred. Ovo je bila najgora kazna koja se primenjuje kao krajnje rešenje, kada ni jedna druga mera ne urodi plodom.
Jednom se desilo da u njegov razred prebace nekog nesrećnika koji je izluđivao ostale nastavnike a nije verovao u priče o Ljubiši. Kada je na prvom času ovaj, po običaju počeo da se glupira, dobio je takvu ćušku da mu se razbio nos kada je glavom udario o klupu. Suvišno je reći da mu nikad više nije palo na pamet da ponovi nešto slično, bar ne na Ljubišinom času. Tu je bio miran kao bubica.
Za Ljubišu niko nije bio beznadežan slučaj. Svakoga je naučio matematiku bar toliko da ga ne prevare kod vraćanja kusura i prilikom pogađanja sa majstorima.
Bio je naročito ponosan na svoju belu bradu koju je uredno održavao. Još uvek se prepričava kako je jednog dana, nakon izgubljene opklade, došao u školu obrijan. Nije bio verovao da će Miloševića skinuti s vlasti pa je ovo bio predmet klađenja.
Kasnije su mu ponudili da bude direktor škole ali je bio beskompromisan, nepotkupljiv i isuviše svojeglav, a i žute je prezirao isto koliko i Slobu, te je odbio ovu poziciju pa su demokrate dovele nekog svog manekena iz grada kojeg je Ljubiša izluđivao isto kao i prethodne direktore.
Ostali nastavnici su se uvek pitali kako je moguće da svim đacima nakon školovanja on ostavi najjači utisak i najbolje sećanje. Odgovor na ovo pitanje je sasvim jednostavan - to je nastavnik Ljubiša.
