Navr'o ki freza na smonicu

Šumadija, region obrastao šumama, oivičenim plodnim brežuljcima i naseljen vrednim ljudima koji sve to obrađuju. Deo Srbije sa najraznovrsnijim zemljištem, od laganih peščanih ilovača do tvrde glinuše. Dubina zemljišta varira od dela, negde su plitka i skeletna, a neka su duboka i nadasve polodna. Ravnice i predeli pored reka obiluju polodnim dubokim zemljištem, koje samo čeka da ga neki vredni paor zabrazdi i izrigola. Dubinska obrada je najbitnija, pred zimu uglavnom, da se što više vlage nakupi i da se akumulira pred prolećnu setvu. Za razliku od dubokih i plodnih oranica, ovaj predeo obiluje i lošijom plitkom i skeletnom zemljom, u većini slučajeva nepogodnom za bilo kakvu obradu. Al neda se Šumadinac, ne ostavlja ništa neobrađeno, mora sve da se prevrne, svaki kutak na koji se naiđe, ako ništa drugo a ono zbog onoga "Šta će narod da kaže". Izmedju ostalog, obrađuje se i smonica, najteža zemlja od svih za obradu. Zbog svog sastava i prevelikog sadrzaja vlažno lepljive gline, izuzetno je teška za obradu. Kad je vlažna, sva je lepljiva i ne moš' je skinut' sa oruđa. Kad je suva, sva se nekako ispuca i postane tvrda ko kamen, ne može je ni Hilti razbiti kolko kruta i neprobojna postane. Najomraženiji tip zemlje srpskog seljaka, nikad kako treba pa da je jebeš. U njoj su se plugovi i ostala oruđa lomili, a i ono što na prvi pogled pretekne ne traje mnogo, jednostavno se pojede od trenja koje ova zamlje stvar pri prolasku kroz nju. Sve u svemu, ona se obrađuje čisto iz inata, drugog objašnjena nema.