Ne mogu ovo da primim

U prodavnici si. Dolaziš pred kasu. Bucmasta, ali simpatična cura, plavih očiju, na kasi kuca hleb, pavlaku i čips, ti ležerno zavlačiš ruku u džep i daješ joj novčanicu od 500 din. Tada te kao grom iz vedra neba, kao kada te vrana posere posred čela dok mirno šetaš pored reke, preseče rečenica:
"Ne mogu ovo da primim! Neće je prihvatiti u banci."
Pogledaš, pa zar je moguće da zbog tog jebenog parčeta selotejpa moraš da se cimaš ponovo do kuće, da donosiš novu novčanicu, a majka već sve postavila na sto i samo se vruć lebac čeka? A ne, ne, pametniji si ti, znaš da se snađeš... Izlaziš iz radnje, okrećeš se ka obližnjoj trafici i smišljaš koje je najmanje sranje koje možeš da kupiš, a da ne bude sumnjivo zašto daješ 500 dindži. Pažljivo, pazeći da te ne vidi kroz šalter, presavijaš novčanicu tako da prokleti selotejp bude unutra, prilaziš, uzimaš neke novine koje ti prve iskaču pred oči i ne deluju previše glupave. Pokušavaš da smirš srce, fokusiraš pogled, daješ pare, grabiš kusur i brzinom munje bežiš sa mesta zločina. Kada si uveren da te niko ne juri, lagano obrišeš znoj sa čela i nastaviš dalje do debele kravetine zbog koje se supa već sigurno o'ladila, da platiš robu.