Ne, tek počinje.
Побогу не! Побогу зашто?! Који је сад ово курац? Ово ћемо се запитати сваки пут када на крају савршено заокруженог филма акционог или научно-фантастичног жанра (или било ког филма са тврђим елементом ишчекивања) главни лик, на питање главног споредног, типа, "да ли је сада коначно готово?" погледа ка хоризонту, контемплира пар секунди и мудро закључи да га је филмски студио осудио на један, или пак серију очајних наставака, част изузецима.
-Френк Кесл, протуво са лобањом на мајици! Опет си побио седамсто педесет мафијаша, разбио три колумбијска картела, спасао хиљаду и четири стотине филипинских осмогодишњака од страхота проституције и запалио Џона Траволту! Свет никада није био мирније место за живот! Да ли је твој осветнички поход коначно готов?
(Панишер гледа у залазак сунца, затеже мајицу, пребацује јакну преко израњаване Кинескиње и окреће се ка дебелом тамнопутом шефу полиције)
-Не. Тек почиње.
