Ne voli ona te stvari

Pa zašto je to druže tako? Kako to devojka, a ne voli lepu reč, ne voli pisma i pesme. E da znaš šta sam ja sve pokušavao. Nađem se kao slučajno kad prolazi kroz susednu ulicu, nasmešim se, pokušam da joj ukradem koji minut, a ona ništa. Mislio sam u početku, možda je stidljiva, možda sam prenaglio, devojka me nije ni upoznala kako valja. Pokušao sam da joj napišem pismo, znaš da mi to nije bilo lako, nisam ti ja sa tim rečima toliko vešt. Ali da sam se trudio sam Bog zna. Pisao sam joj kako sam opčinjen u nekom čudnom do tada nepoznatom stanju. Opisivao joj snove, kako vidim njenu lepotu koje nije ni sama svesna. Ništa. Nije mi odgovarala. Nadao sam se da sam makar dopro do nje, pridobio trunčicu naklonosti. Tu sam se osmelio i pesmu da joj napišem. Verujem, čak šta više siguran sam da ima mnogo boljih, ali opet, bila je iz srca. Podelio bih je i sa vama, ali njoj je bila namenjena, valjda ne bi bilo u redu. Ubacio sam je jednog dana u njeno poštansko sanduče, nisam se potpisao, ali zar i treba, danas se pesme slabo pišu. Ma i ne verujem da bi se neko usudio mojoj ljubavi da šalje nešto tako. Proverio sam joj noć posle sanduče i bilo je prazno, konačno, to je to, valjda me voli.
Međutim tih dana me je uhvatila neka bolest. Nisam izlazio iz sobe nekoliko dana, ali nije mi teško padalo, razmišljao sam o tom beskrilom anđelku. Kad onda, bolje da sam bolan večno ostao. Ja je čekam na uglu ulice, ali nije sama. Dule, koji nas je mlatio kao klince, koji je te devojčice tako lako menjao, šetao je pod ruku. Kasnije je pričao, šta joj sve radi i ma gde god se ja zavukao, ta priča me je stizala.
A onda jednog dana je došla, vratila mi moja pisma zamotana u onu jednu pesmu što sam joj pisao, nisu ni bila otvorena. Kada sam je pitao, zašto, rekla je da ne vole baš sve devojke te stvari. I tu se nasmešila. Ali nije to bio više onaj stari osmeh, nije to ni bila ona. Nasmešio sam se i ja, kada sam shvatio koliko sam bio blizu da krenem sa pisanjem romana koji bih joj posvetio.