Čujete je svakodnevno, ali retko se obazirete na nju, jer dok ne dodje na vas red, kažete samo "Setićeš se već nečega". Ali i vi nekad nešto napišete. Nešto vas muči, leži vam kraj srca i želite da podelite sa nekim.
Uzimate pero i mastilo, pa prenosite svoju dušu na papir. Opet to ali se pojavljuje. Nije lako samo sesti i pisati. Jedna rečenica nekako dodje, pa prodje jer ne svidja vam se kako zvuči. Opet počinjete od početka, nadajući se da ce svi vaši problemi nestati kako mastilo dodirne papir. Ne ide, gužvate taj list i bacate ga u ćošak, sa svim ostalim što ste nekada i pokušali da zapišete. Odustaješ, stavljaš duvan u lulu i polako pokušavaš da se koncentriseš.
Nakon nekog vremena, pocinješ da pišeš. Ovoga puta pišeš i pišeš i pišeš. Inspiracija je tu, reči same izlaze iz tebe uz sva osećanja koja nose. Na trenutak staješ. Pitaš se šta je to uopšte reč. Da li je to samo skup slova koja su, poredjana takvim redosledom da čine jednu celinu, koja sa više takvih čini jednu misao? Zašto je to sada, uopšte, važno? Nastavljaš da pišeš, ali ovog puta pitanja ne puštaju inspiraciju da prodje. Nastaje gužva i prestaješ sa pisanjem. Stavljaš list u fioku da trune i da čeka svoje vreme.
Prošle su godine, deca su otišla svako na svoju stranu, žena je, naravno, pošla da pomogne deci ako išta zatreba. Ostao si sam. Ulaziš u sobu, davno zaključanu, jer nešto te vuče. Prašina je svuda, pala je preko sećanja iz tog, davno prošlog vremena. Iz nekog razloga otvaraš fioku, i nalaziš požuteo papir. Vraća ti se sve, suza je kanula na papir. Brišeš sto i stolicu od prašine, praviš sebi taman toliko prostora da se namestiš lepo. Opet pišeš...
Probudio si se nakon nekog vremena i uvideo da si zaspao za stolom. Sveća koju si upalio je odavno dogorela, i ostao si u mraku. Nemaš snage da nastaviš, fali ti još koja reč, koja bi pokazala kako se osećaš. Ali nema ih, ostaju da lebde u vazduhu i čekaju da ih dohvatiš. Ne zeliš to. Ostavljaš sve za sobom. Zaključavaš ponovo vrata i bacaš ključ. Više ne želiš da iko zna kroz šta si sve prošao. Svoja osećanja, ostavljaš za sebe, duboko zakopana negde u dubini ambisa bez dna.
