Kažemo za stidljivu osobu. Za onog bez samopouzdanja. Onaj koji se nosi mišlju da ako je suđeno, suđeno je.
- Op, op, pa ko je ova mala?
- Nemam pojma, nije još bila prilika da se upoznamo.
- Oćeš da kažeš da je iz tvog ulaza i da joj još nisi prišao!?
- Ma da, sa sprata je, stan pored ali...
- Stan pored?! Jel me zajebavaš ti?! Nisi joj neki poklon doneo kao za useljenje?
- Ma jok, to mi nekako džukački.
- Daj, nemoj da te čuje. Jel ti znaš kad se, ova moja, Milena doselila u moj kraj, tri dana je bio red ispred ulaznih vrata, cela porodica je ta tri dana koristila prozor umesto vrata, sreća pa su bili na prizemlju, a Milena je primala poklone i zahvaljivala se.
- Ih, seljaci, to ako je sudbina desiće se, ne moram poklon da joj nosim i to još na vrata, šta treba da me vide roditelji pa da puknem od sramote. Nego kako je baš tebe izabrala?
- Takav je red, nemoj da si stidljiv. E to ti je pravo pitanje. Pa uspeo sam da je oborim sa nogu. Dao sam joj nešto što je spojilo naše puteve.
- Ne znam baš, videću, al' ne verujem. Šta, nisi je valjda sapleo!? Šta to može da utiče na sudbinu, takva stvar ne postoji!?
- Ne, ludaku, ni Toni ti nije ravan, nije mogla bele toblerone da odbije. Probaj pa se uveri i sam, zažaliti nećeš.
