Manevar koji koriste deca, sa ciljem da ne priznaju očigledan poraz. Neki nastave to da rade i kasnije, kroz čitav život.
Basket, dva klinca od 10 godina, jedan na jedan, igra se do 21...
-To! 19:3!
-E, ja neću više, mrzi me, idem...
-Pa daj bre da završimo!
-Ma jok, igraćemo novu drugi put.
-Dobro, znači sad je 2:2 u partijama.
-Ne, nije, ova se ne računa, nismo igrali do kraja.
-Ma daj, 19:3?! Uostalom, predao si.
-Nisam predao, nego nismo završili... nerešeno... aj vidimo se...
-Marš, mamu ti jebem...Petak uveče, deset godina kasnije...
-E, idem ja da startujem onu malu tamo.
-Pa ajde...
...i on prilazi...
-Ćao!
-Aha...
-Šta ima?
-Ništa.
-Ja sam Ljubiša.
-Ok.
-A ti?
-Marija...
-Hoćeš da popiješ nešto?
-Imam, hvala.
-Hmmm... A odakle si?
-Iz Beograda.
-I ja sam isto!
-Ok.
-A šta studiraš?
...ona prevrće očima i sprema se da uzme piće sa šanka i pobegne... ipak, on to primećuje na vreme i brže-bolje izgovara...
-Moram da idem, čeka me ortak...Deset godina nakon toga, firma u Srbiji, opet dva ista lika su u pitanju...
-Zvao si me, šta je u pitanju?
-Sedi. Vidi... teško mi je što sam morao baš ja ovo da ti saopštim... Kao što znaš, ova kriza je pogodila i našu firmu, tako da su nam uštede neophodne. A odeljenje na kom ti radiš je najneefikasnije od svih... Jako mi je žao, ali...
-Čekaj! Imam pre toga ja nešto tebi da kažem - dajem otkaz!
