On razgovara sa tobom, ali te ne čuje. Sluša te, klima glavom, uspjeva da ispljune poneko da-da, mhm, jeste, nije, ali do njegovog mozga tvoje baljezganje ne dopire. Bolji fidbek ćeš dobiti od prenosnog toaleta.
Kao kad se foliraš da slušaš ribu, samo što neinteraktivnom sagovorniku nisi riba i već posle prve rečenice mu na licu vidiš da je se isključio, fak dis šit, spakovao se i otišao na Kubu ili u Trstenik, ko će ga znati, a njegova prazna ljuštura je ostala da mumla i blene u prazno.
Možda si samo preveliki smarač pa čim priđeš čovjeku njemu se upali mod neinteraktivnog sagovornika kao neki vid zaštite od tvoje toksičnosti. A možda je samo šupčina.
-E đes Miloje, jel znaš da smo od sjutra kolege? Prelazim u vaš sektor.
-E ćao.
-Da, reče mi šef da se spremim, kaže napredovao sam dovoljno da mogu da me prebace. Kakva je tamo situacija? Ne znam nikog odatle osim tebe.
-Ma ok.
-Znači nema neko od glavnih da se izdrkava, nema neke tenzije i to? Čuo sam da je napeto baš, neću da me jebu brate.
-A ne.
-Jel imaš neki kurac u grlu pa ti zapinje jezik kad pričaš ili šta?
-Mhm.
