Najčešći svadbarski običaj u nas. Poznato je da se na svadbama svašta dešava. Kod nas postoji izreka "Ako na svadbi nema bar deset mrtvih ili teže ranjenih, mladenci neće dočekati medeni mesec", tj. mladoženja će u pijanom stanju greškom pod cirkular da stavi mladu i to ti je to, da ne objašnjavam sad sve moguće scenarije.
E, sad. Uglavnom na svadbi ima svakakvog sveta. I doktora i vozača, mladih i starih. Neko se pod dejstvom alkohola priseti oproštajnog pisma devojke, koja ga ostavlja iz samo njoj znanih razloga dok je on na odsluženju vojnog roka u kasarni Maršal Tito (čitaj, kurva je). Otvori mu se stara rana, ode da plače iza šatora. Te ga rani piće.
Opet, sa druge strane, na svadbi su obavezno ujak, teča i deda Solunac. Naoružani kao pripadnici neke terorističke organizacije, ujak ima tetejca, jebiga, policajac u penziji to mu uspomena. Teča, čovek lovac. Naravno da nije pošao bez svoje bokerice, a u njoj, sačma za divlje svinje. Deda Solunac, povukao sa sobom staru bombu koja nije eksplodirala, a ljuti neprijatelj baš njega gađao. Od nje se ne rastaje. Nosi je kao amajliju. Misli da ga čuva od vampira, karakondžula i zlih ženskih jezika. E, sad kad nekoga od njih pogodi pesma, on se trudi da pogodi nekoga od svatova. I tako u krug...
