Nema gore bolesti od poštenja

У ово време, у овој држави, нема.

Све се некако да излечити, али поштење, јок. То није ствар избора, нити се учи, човек се некако са тим роди, и то му остаје за цео живот. У неком другом универзуму би то била добра ствар, вредна поштовања, али не и овде. Што си бољи,то те више трпају,што се више трудиш, више се они труде да те сјебу. Знаш ти врло добро где живиш и како, знаш да се то не исплати, знаш да стока пролази боље од тебе,па се онда запиташ,чекај, што сам ја блесав? Шта, ја не могу да будем олош? Могу брате,и те како. Чврсто решиш да будеш Баздимир, да не јебеш живу силу, само своје дупе да гледаш,али не може. Не иде. Сажалиш се на прву жртву на коју наиђеш и баталиш замисао. Мрзиш себе неко време што си пичка, што не можеш да испуниш обећање дато себи, али се вратиш на стазе поштења. И тако у круг. Једина утеха ти дође веровање у неку космичку правду.

Ваљда неко све то одозго гледа.

Гледа курац.