Ono sto vam uvek kazu kada ima potrebe da...
Voznja sa dve plavuse, jedan od vecih promasaja u zivotu.
Vozac: "A da otvorim prozor?"
Plavusa: "Ju, pa promaja mozda..."
Ja: "Ma dajte, cetrdeset stepeni, koja promaja..."
...polako stizemo do cilja...
Plavusa: "Izvinite, MOLIM VAS, mozete valjda malo da sklonite tu torbu, zaboga!"
Ja: "Mogu, ako se vec zuljas ceo put, mogla si odmah da kazes, a ne sad da mi vices. Ja za moju torbu nisam tako emotivno vezana i ne osecam kad zulja ljude. Evo..."
Vozac: "Svi silazite na Slaviji, je li?"
Plavusa: "Dobro, covece, rekla sam jos na pocetku da silazim u CENTRU, u CENTRU BREEE, i ti vozi, a ja cu vec ispasti nekako iz ovog auta bre u centru, pa gde god, je l' ja hiljadu puta treba da kazem..."
Ja (u sebi): Jebao te centar, nije ovo tvoje selo, sestro, pa je centar kod skole i crkve, i sa tim stavom ces tesko i do periferije, u picku materinu.
Spontano upucujem pogled cudjenja, koji, doduse, ko zna na sta lici.
Plavusa: "Nema potrebe da me tako gledate!"
Kako bre nema potrebe, ima potrebe, ima potrebe i da te vozac tako pogleda makar udario u prvu banderu, ima potrebe, sestro slatka, jer bas si slucaj za posmatranje!
