Nemoguće, ali izvodljivo

Мицика: (...прилази, седа поред њега, погледа га на кратко, врати главу, затим о5 врати поглед јер је у милинаносекунди установила да јој је та њушка позната, креће она раздушевљено.) "Ђууууроо?!?!?!

Ђура: (у секунди се уплашио кад ју је погледао и видео да јој трајна шминка на очним капцима и уснама није баш успела! Затим долази себи...) "Ооооооо, па где си ти 100 година!? Рада, тако беше?!"

Мицика: (и даље раздушевљено) "Ма, не, нисам... Ја сам она што те је стално тукла у вртићу. Сећаш ме се сад!?"

Ђура: (враћа филм, али се трака запетљала) "Ух! Не постоји особа која ме тада није тукла, био сам пикљав, моткаст...А нисам ни хтео да се браним. И, која рече да си?!"

Мицика: (помало разочарана) "Ја сам, Мицика. Надам се да си се сада сетио."

Ђура: "Ааааааа... Да, да. Па види, нисам се ни сада сетио. Али, нема везе, могли бисмо понекад и да изађемо, па да мало поразговарамо, а?"

Мицика: "Сигуран си?!"

Ђура: "Ма јесам, како да јесам. Хоћеш да се видимо о5 вечерас, да попијемо по које пиће?"

Мицика: "Ок, договорено. Одох ја, видимо се."

Ђура: "Ахаааам."

****И тако оде она, а не разменише ни број телефона, не уговорише ни место ни време. Како ће се наћи, и где, ни Свети Петар не зна.****