Nemoj da pričaš

Одушевљење на ортакову причу. Реторичко питање. Не оно полтронско, дупелизачко одушевљење, не би ли касније био поштован од истог, него право одушевљење, минисврш као последица харизме којом те је обасипао, или једноставно, пријатног изненађења који ти је рекао. Флоскула као последица среће јаче од оне кад видиш ортака из детињства који те је увек малтретирао, како шепа на штакама. Фраза која убија несрећу и мрак јаче него садо мазо филм хипохондра.

Аперитив бољи од месног нареска и раџе пред добровољну еутаназију. Хепинес већи од оног, кад Србин сазна да је комшији цркла крава, и луђи од Гуровића против Амера ономад. Фраза која се изговара после доживљене среће, еквивалентној оној кад појебеш цуру која је годинама тебе јебала или оној, кад Анштајн после 10 дана неспавања са две преостале мождане ћелије реши задатак.