Svrha gradskog prevoza je da ti pomogne da prekratiš razdaljine u gradu. Kad imaš mesto za sedenje, može da bude jako prijatno da se voziš od prve do poslednje stanice, dok se drugi gužvaju stojeći. No, u nekim situacijama jedva čekaš da se vožnja završi i poželiš da si krenuo peške.
1. Ti mirno sediš, slušaš Mp3 plejer i uživaš, ali na drugoj-trećoj stanici ulazi nekoliko starijih ljudi. Neki pronalaze mesto da sednu, nekima ustanu, ali se tebi baš i ne ustaje, s obzirom na to da ima još dosta do kraja i da očekuješ gužvu, kako u autobusu, tako i u saobraćaju. No, jedan dedica namrgođenog pogleda, shvativši da niko ne želi da mu ustane, uočava tebe kao najmlađeg i staje baš uz tvoje sedište. U stvari, samo što ne legne preko tebe. Naravno, očekuje da ti skontaš šta želi i da mu ustaneš. Iako se kolebaš da li da to ipak učiniš, kroz glavu ti prolazi misao: "Da sam hteo da ustanem, uradio bih to odmah. Kad bih ustao sada, ispalo bi da ja kao nisam znao da treba da ustanem, pa sad podležem psihološkom pritisku koji on vrši na mene. Ma ko ga jebe, kuliraću i gledaću kroz prozor, kao da nijednog trenutka nisam razmišljao o ustajanju. Uostalom, možda će uskoro izaći". No, sama činjenica da o tome razmišljaš je dovoljna da se osetiš neprijatno. Lik ne namerava da popusti, i dalje se privija uz tebe, dok se drugi ljudi okreću i upućuju ti poglede prezrenja. Progovaraju ponešto međusobno, možda se neko i tebi obrati, ali ti imaš slušalice i ne čuješ. Razmišljaš o tome kako te posmatraju, crveniš, znojiš se i boli te glava, a tek sad ne možeš da ustaneš, jer će ispasti kako si ti bio nevaspitan, a oni su svojim negodovanjem uspeli da te prevaspitaju. A kad si seo na prazno sedište na prvoj stanici, mislio si da će to biti prijatna vožnja.
2. Takođe, kao u prethodnom primeru, sediš i uživaš, ali kad se autobus malo napuni, pored muzike iz slušalica čuješ i da nekoliko osoba kašlje i kija. Štaviše, jedan d takvih staje uz tebe na način sličan kao dedica iz prethodnog primera. Ni prehlada nije prijatna, a dolazak novog gripa postaje dovoljan da kod tebe izazove paranoju. I ovaj lik stoji baš uz tebe i ti počneš da veruješ kako je namerno stao tu da bi ti kašljao i kijao u lice. Počinješ da osećaš njegov dah na vratu. Razmišljaš: "Ako ustanem i udaljim se, znaće da to radim zbog njega. Uostalom, što da ja ustanem i gužvam se, da bi on seo?" Radiš ono što ti preostaje. Okrećeš glavu prema prozoru dok ti se vrat ne ukoči. Dišeš samo na nos, i to proređeno, dok ne počneš da osećaš nedostatak vazduha. Pokušavaš da napraviš barijeru između sebe i lika, bilo rukom ili okovratnikom od jakne, ali te to dovodi u još neugodniji položaj. Znojiš se i boli te glava. Čuješ i kašljanje i kijanje drugih ljudi i imaš utisak da je bus pun bolesnika. Bolje da si napolju, na koliko-toliko čistijem vazduhu.
