Nerazumevanje poezije

Ponekad razmišljam o dovoljnom. Preciznije, o tome koliko je ljudima dovoljno. Eto, tehnikom su zadovoljni sve dok šljaka...Ako im bojler i rešo OK rade, kablovska ne prekida, a frižider se ne otapa, niko se ne žali. Što je u redu. Treba biti zadovoljan onim što imaš.

S druge strane, ne traže više ni od umetnosti. Kultura već odavno zvecka u okovima reklame i biznisa, a ne vidim nikog da se buni. Među gomilom ispraznih, za klince bez dva minuta promišljanja netalentovano nakićenih konstrukcija oseča se kao ključni igrač tima koji je poslat na klupu za rezerve da tamo ostari i umre. Neka vas. Nećemo se svađati, sami sami ste sebi parodija.

Više nije važno da li će strofe biti stilski i tematski divljenja vredna ostvarenja, ili nekakava neohipi bljuvotina o listićima indijskog čaja i bušnoj propagandi anarhije. Masa uzdiše za spotom u kom protagonistkinja ima tako individualnu i alternativnu frizuru, odeću ili životnu filozofiju. A niko već dugo, dugo ne misli o smislu.

Nema kriterijuma. Šta god da je napisano, naslikano, izvajano ili poređano šibicama, isto je u očima naraštaja koji sve opasnije krizira sa identitetom. Daj samo da je novo i čudno, pa da mogu da prevale preko jezika ono sudbonosno “E, od danas sam ovo ja” i dokopaju se klimavih stubova nosača na na kojima grade svoju uberkul-diskretno-urbano-omnihejtersku ličnost. Niko više ne uživa i nikog ne zanima. Možda bi i ja trebalo da počnem da štancijem besmislice...