Nešto se preispitujem

Rafiniran način mozga da sam sebi na finjaka kaže da je nešto zajebao. Obično krene nekom veoma zaobilaznom putanjom, verovatno instinktivno se pripremajući za strahotu otkrovenja koje sledi, i onda polako, mic po mic, nekako uvidi da se možda vasiona i nije baš urotila sa svim prirodnim silama kako bi mu pomogla da ostvari svoj san, kao što se navodi u nekim štivima za potpalu. Problem je kad je putanja mnogo zaobilazna, pa onda nekako utrošiš malo previše vremena tako da i ćelije već pređu iz sol u gel stanje, a strije se spoje sa celulitom. Jebiga, možda zaista ima nešto u onome: ''nikad nije kasno''. Ili je to samo drugi način mozga da se odbrani od saznanja da je trebalo da se preispita malo češće, ili, još bolje da se uopšte ne preispita. Život bez preispitivanja je super. Zaista. Veoma super. Beeeee!