Nešto t' se ćuje!

Borko je služio vojsku u Puli. Kao najučeniji bio je ćata kod poručnika fregate. Sedeo je u njegovoj kancelariji dok su gušteri skakali gimnasticirali prali klozete. Štaviše, ON ih je planirao za to, poručnik fregate je samo potpisivao.
Jednog dana Borku padne na pamet da od oca iz Beograda naruču gorgonzolu. Borko je računao da je to već buđav sir, da ne može da se ukvari. Borko je već kao mlad bio hedonista. Borko nije imao pojma.
I tako, stigne gorgonzola. U petak. Borko sa svojim poverljivim drugarima degustira sir, ostatak - ćale je bio izdašan, sin u JNA, nije to mala stvar - Borko i drugari gurnu pod krevet u kancelariji.
Dođe subota. Borko ima blok dozvola za izlazak u grad. Borko sam piše dozvole, jer su unapred potpisane rukom poručnika fregate. Borko i njegovi poverljivi drugari izlaze na ceo vikend. Ima u Puli lepih devojaka, ali to ne može da stane u jednu definiciju.
Borko i poverljivi drugovi vraćaju se u nedelju uveče u kasarnu, i idu pravo u krevet.
Sviće ponedeljak (I don't like mondays... oh, how I don't like mondays). Borko i poverljivi drugari spavaju duže. Borko ustaje u poslednji čas. Umiva se, otključava kancelariju pet minuta pre ulaska poručnika fregate. U čelo ga udara težak smrad pokvarene gorgonzole. Kao gasna komora u Aušvicu. Borko skače na prozor, otvara oba krila i meri sekunde do poručnikovog dolaska. Samo da se kancelarija izvetri, samo da se izvetri...
Hodnikom, pored kancelarije, prolazi Miralem, iz Trebinja. Zastane, vrati se, promoli glavu u kancelariju. Unutra, Borko maše rukama da pospeši strujanje vazduha.
- Nešto t' se ćuje ovde, kaže Miralem i nestane iz okvira vrata.
Samo da poručnik fregate danas zakasni, samo da zakasni...