Bebe koje, nakon svih muka koje su njihove majke prošle da bi ih donele na ovaj svet, kao prvu reč izgovore "tata".
Пример протраћеног талента и протраћеног материјала за снимање.
Тако талентовани музичари,а све ове године свог постојања још нису одмакли од плачипичкастих-лимунада-скењуша песама.
Novorodjenčad koja se po dolasku na svet odriču majčine sise i odmah prelaze na cuclu.
Дјевојке које имају све поред својих момака, па иду да им неко да оно што заслужују.
А: Бебо, ђе си?
Б: Ево ме, љубави, ту, шетам са другарицом...
А: Бебо, окрени се десно и погледај, а другарици кажи да ћу сјутра да му сломим кости кад га видим на послу.
Оне бебе које није брига за туђа осећања. Оне које занима само испуњавање сопствених бебећих потреба. Оне које би отишле за оним који има најлепшу пелену, а не за оним ко има најлепшу душу.
Тек што сам прогледао и угледао сам је. Наваљивала је на дојку своје кеве онако како је само Рон Џереми својевремено умео. Сисала је тако жестоко да сам се забринуо да јој се мама не осуши. Ја, с друге стране, био сам скроман. Цуг, два и мени доста. Господски. Још тада је требало да схватим колики је материјалиста.
А и није била моја кривица. Можда би ме све прошло као краткотрајни зацоп да се нису умешале кеве. Седеле су жене тако једна поред друге пар дана, распричале се (гуске) и одлучиле да својој деци одмах нађу сродне душе. Лепо су се сложиле, тако да су одлучиле да би могле да смувају и своју малу слатку новорођенчад. На почетку нисам капирао, али када сам једном скопчао све детаље, одлучио сам да ће мала бити моја. И била је. Додирнуо сам јој руку када су нас принеле једно другом да се лепо упознамо. Бленула је у мене док јој се бала сливала низ браду. До дана данашњег то је најеротичнији призор који сам икада видео. Гледали смо се тако неко време, а онда су дошле сестре. Ставиле су нас на колица и погурале ка соби. Успут смо још размењивали погледе. Када су нас сместили у кревете упутио сам јој свој најшмекерскији поглед и закмечао како бих јој дао до знања колико ми се свиђа. У том тренутку, моје слабо тродневно срце се сломило на пола. окренула се на другу страну и откотрљала до супротне ивице. Тамо је кренула да баца спику са оним малим што није престајао да плаче. Капирам да му је кева била пајдоманка па је мали кризирао (јебем му маму наркоманску). Али, с кевом пајдоманком или не, његова капица је била више фенси од моје, и зато је добио рибу. Педер мали.
Сутрадан, она и њена мајка су кренуле кући, и пришла је да се поздравимо. Прво сам желео да склоним поглед и искулирам је, али сам схватио да имам више стила од тога. Погледао сам је право у очи. Отворио уста. И испеглирао се по њеној новој пиџами. ХА! Ето ти га на курво, ај сад скини бљувотину са памука! Са осмејком освете окренуо сам се сиси и бацио гутљај. Као газда!
Био је то последњи пут да сам видео неверну бебу...
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.