Unutrašnje krvarenje, usled životnih poraza, padova i gubitaka. Posoljene žive rane, koje peku i grizu sve organe, tkiva i ćelije. Težina u stomaku i na duši, koja kao kandžama zarije svoja sećanja, dok se mozak bespomoćno brani da ih odstrani. Nema osobe koja ih nema. Imaju morbidno pozitivnu stranu: Često spajaju ljude, kreiraju ljubav i prijateljstva. A padne tu i poneki ses.
Sede njih dvoje tako, na ljuljašci. U pozadini se čuje tiha muzika, nekih davno mrtvih vremena. Lagano cirkaju pivo, dok mu ona spušta glavu na rame i uz kratke i glasne osmehe, pokušava da izusti koju reč.
- Pričaj mi nešto.
- Šta?
- Bilo šta jebote, pričaj o sebi, detinjstvu, nešto!
- Aaa pa ako nisi primetila, ne čujem na desno uvo. Igram ti ja tako fudbal, dođe jedan debeli slinavi klinja, zavuče mi pesnicu i pljas, spotaknem se, izgubim svest, budim se u bolnici. Naravno gluv. Ja, kao pomoćni hirurg, bih samog sebe manje ujebao od tih "pod konac" koljača. Ejjj, je l' si dobro?
- Ne volim rastanke. Otišla sam do njene sobe a ona... Tri dana na izdisaju snage. Ja čekam... Reč, pogled, bilo šta! A dobijem... Dobijem njena poslednja tri izdaha. Baš tu... Na mojim grudima! Razumeš Timo?
- Ovaj...
- Uzmi me! Sad odmah!
- Na ljuljašci???
- Da, na ljuljašci!
- Čekaj bre malo, pa ne mogu bre, kako da te uzmem? Mislim, već te držim, ovaj, kako da... Mislim ne mogu ja, nemam ni kondom, a ni... Ej, eeej???
- Hrrrrrrk.... Hrrrrrrrk....
