Nije skrivena kamera

Raano jutro, zvoni prokleti mobilni koji te zove da krećeš na faks iako si u potpunom autu jer si lego pre samo par sati. U sobi jos mrak jer je napolju vreme užasno i pada neka odvratna, hladna kiša. JEDVA nekako ustaneš, tražiš neku svesku koja kao da je u zemlju propala, shvataš da ti je sve što možeš da obučeš izgužvano, nema više paste za zube, a o toploj vodi za umivanje i da ne pričamo. Vreme već radi protiv tebe i već kasniš. Ne znaš gde su ti pare, pa tražiš neke kusure po svim pantalonama i jaknama. Onda tražiš kišobran, a kad ga najzad i nađeš pokaješ se jer je to uvek onaj kineski u stanju raspadanja, opasan po okolinu, pa kreneš bez njega. Pritom obavezno nešto zaboraviš a setiš se tek usput.
Prolaznici, uglavnom stariji ljudi, sa kišobranima, koji obožavaju da se bude rano, gledaju te sa čuđenjem jer si neobrijan, čupav, u izgužvanoj odeći i izgledaš kao alkos. Put do faksa je posebna priča. Bara ima toliko da se ne mogu promašiti i obavezno te neki bus ili auto poprska dok stojiš na semaforu. Već na pola puta proklinjes i vreme i faks i prolaznike i sebe što si uopšte krenuo! plus te boli glava jer si verovatno sinoć pio s nekim društvom koje sada spava jer nije ludo ko ti ili je na nekom faksu gde ne traže glupe potpise.
Vidiš da već kasniš i da će profesor da pravi od tebe budalu pred svima kad uđeš posle njega, pa zato kreneš i da trčiš, već potpuno mokar i blatnjav...Stižeš pred faks gde vidiš neke "kolege" tatine sinove koji pristižu u novom Pežou ili Audiju iz koga trešti neka opuštena muzika, i što je još gore, vide oni tebe...
U tom trenutku izlazi iz zgrade faksa neki poznanik kolega i saopšti ti da danas nemate predavanja..
E TO NIJE SKRIVENA KAMERA, iako je ti tada pogledom željno tražiš!