
Моја омиљена игра кад сам био клинац и возио се у ауту или бусу, мада и сад то понекад радим. Нађем неку тачку (блато, птичје гованце...) на шоферци или на стаклу поред мене и њом нишаним и као пуцам у аутомобиле који иду у сусрет, куће, људе, животиње... ма све живо и мртво. Идеалан начин да прекратиш себи пут и да не слушаш досадне и глупе приче које причају остали. Само се опустиш, затвориш лево око и замишљаш како ствари које си погодио експлодирају и боли те уво.
- Возач: Ајој брате, синоћ смо попили четири цитерне пива, двадест хектолитара ракије, креснули петнаест риба.... Причај му Ђоле...
- Лик иза возача: Ма да бре и онда смо се после потукли са 40 огромних ликова, и онда... Јел слушаш ти мене уопште?
- Ја (сувозач): Слушам, слушам ( Црвени пежо, пфф; Лик поред куће, бам бам бам; Аутобус, бууум), само ти причај...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.
Eto nove razbibrige. +