Rečenica nakon koje sledi opširan odgovor na postavljeno pitanje.
-Što si neraspoložen ceo dan?
-Ništa me ne pitaj. Idem ti ja jutros ulicom... (15 min kasnije)... i eto, kako da ne budem neraspoložen.
Znak da treba da pitate.
Rečenica koja izaziva najviše pitanja.
-E brate,šta je sa tobom?
-Ma ništa bre.
-Pa daj reci meni...
-Ma ništa me ne pitaj.
-A što brate?Šta je bilo?
-Ma ništa,samo me pusti.
-A što?A zbog čega?
-ŠUPIČKUMATERINU!
Pitaj me, a ja ću ti pričati dok se ne pokaješ što si uopšte išta pitao. Najčešće ovu dramatičnu rečenicu, koja prethodni mnogobrojnim (ne)potrebnim informacijama, izgovaraju ucveljene duše, koje imaju potrebu da svoju tragediju prepričavaju iznova i iznova, svakome ko pokaže minimum zainteresovanosti.
Halo? Da, da, ja sam... Joj, ništa me ne pitaj. Sećaš se Marka, mog instruktora iz teretane? Aha, baš taj! Sinoć smo izašli. Pozvala sam ga da izađemo, da se razumemo, to je prvi put da sam JA pozvala dečka, znaš ti mene, i on prihvatio. Kud se ne uroljah pre nego što sam izašla iz kuće, pa da lepo sve zaboravim do ujutru! Ček, ček, sad ću sve brzo da ti ispričam. Nađemo se mi kod Vukovog spomenika, i on me pita da idemo kod njega, da nije nešto specijalno raspoložen za kafiće i šetnje, da bismo mogli da se zabavimo drugačije. Ja sva srećna, ne zbog toga, nemoj da me shvatiš pogrešno, nego što smo izašli, znaš. Znaš ti mene, za nešto više morao bi on dosta da se potrudi! Stigli za nekih 5 minuta, a stan ne može biti lepši! Sređeniji nego kad keva dočekuje goste, sigurna sam da sam onakvu garnituru videla u Kikinom katalogu, mnogo je i udobna, samo bih onu bež zavesu zamenila nekom bledunjavo roze, bolje bi se uklopila, mislim da bi više svetla imalo... A kuhinja, em ogromna, em gleda pravo na TV pa bih mogla da doručkujem uz jutarnji program, a da ne iznosim sve. Ju, jeste, malo sam skrenula s teme, a i nije kao da bih živela tamo. Mislim, nisam čak ni razmišljala o tome. Znaš ti mene, ne bih se odselila iz Kumodraža ni da mi neko plati! Nego, da se vratim na temu, pričali smo o svemu i svačemu, počeli smo od filmova. Znaš, rekao mi da ne voli Ratove zvezda i svu tu fantastiku, ja se oduševila! Sećaš se kako je Goran bio opsednut, pa kakav je kreten ispao... To je moralo nešto da znači. Ja mu pričala kako pratim Sulejmana svakog dana, i kako ne prođe epizoda da ne zaplačem, a on zamisli kaže i on, da se i dalje svaki put naježi kad se seti kako su Hurem oteli decu! A ja već mislim da sam našla srodnu dušu, samo se setim kad sam Gorana terala da gleda sa mnom, meni već suze kreću, a on me pita je l' ostalo još piva, uskoro počinje fudbal, pa da menjamo ovo sranje. Nikad on nije razumeo istoriju... A još tvrdio da je voli, zamisli! I tako pričamo, pričamo i pričamo... Meni jezik utrnuo. Šta? Ma kakvi, bukvalno od priče, a ti znaš da ja inače i ne pričam puno... Kaže on meni kako sam ja divna devojka, zabavna, kako može da priča o čemu hoće sa mnom, vidi on da se meni sviđa (kao da ja pa to sve već nisam znala i pre njega) ali da postoji mali problem. Zamalo da mu kažem da imam ja kondome, mislim šta bi drugo moglo da bude, kad on meni mrtav 'ladan reče da je gej! Ej, jebote, gej! I kako nikad pre nije to rekao nekome koga tako kratko zna! Pretpostavljam da je trebalo da budem počastvovana, ali ipak sam razmišljala da li da se zakopam u onoj bašti levo, ili desno od moje zgrade, a on mi kaže kako ne treba da mi bude neprijatno, i još krene da mi priča kako mu je dečko duša od čoveka. Zamisli, ponudio mi je i da mi nabaci svog ortaka. Kaže kako i taj drug prati Sulejmana, i kako imamo mnogo toga zajedničkog, i kako bismo mogli jednom prilikom da izađemo u četvoro...
