Ovo čujem često od roditelja. Aludiraju na moj zadnji, ne baš tako uspešan ispit. A znam sasvim dovoljno,što više učim više gubim svoj identitet. Izjednačavam se sa masom a svi su isti. Osnovnu ljudsku sposobnost razmišljanja predajem nekome drugom, to je lakše a i on je verovatno pametniji, prihvaćen je. Najsigurnije je prihvatiti tuđe stavove, provereni su zar ne. Uklopi se i izvršavaj obaveze, pravi se da ti je stalo. Kao i svi ostali. Tu nema napretka, svesna bića su obične mašine projektovane da izvšavaju svoje obaveze uz što manje troškove. Nije bitno za koga radiš, cilj u životu nemaš...a to nije završavanje fakulteta, traženje devojke,pisanje najbolje definicije - to bude i prođe. Zato ćutim, neću da se bunim a nemam ni pravo.
Možda je ovo samo opravdanje jedne ne baš kompletno mentalno zdrave i društveno prihvaćene osobe. A možda je to samo moj izgovor što sam nezahvalna vucibatina i uzaludno trošim svoje vreme. Idem da učim. Još samo jednom da pređem Zumu, joj sad ide omiljena epizoda Sundjer Boba, kada Patrik priča sa plastičnom školjkom . Ipak bolje je biti srećan nego pametan.
