Ovo čujem često od roditelja. Aludiraju na moj zadnji, ne baš tako uspešan ispit. A znam sasvim dovoljno,što više učim više gubim svoj identitet. Izjednačavam se sa masom a svi su isti. Osnovnu ljudsku sposobnost razmišljanja predajem nekome drugom, to je lakše a i on je verovatno pametniji, prihvaćen je. Najsigurnije je prihvatiti tuđe stavove, provereni su zar ne. Uklopi se i izvršavaj obaveze, pravi se da ti je stalo. Kao i svi ostali. Tu nema napretka, svesna bića su obične mašine projektovane da izvšavaju svoje obaveze uz što manje troškove. Nije bitno za koga radiš, cilj u životu nemaš...a to nije završavanje fakulteta, traženje devojke,pisanje najbolje definicije - to bude i prođe. Zato ćutim, neću da se bunim a nemam ni pravo.
Možda je ovo samo opravdanje jedne ne baš kompletno mentalno zdrave i društveno prihvaćene osobe. A možda je to samo moj izgovor što sam nezahvalna vucibatina i uzaludno trošim svoje vreme. Idem da učim. Još samo jednom da pređem Zumu, joj sad ide omiljena epizoda Sundjer Boba, kada Patrik priča sa plastičnom školjkom . Ipak bolje je biti srećan nego pametan.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.