Prepun autobus GSP-a kada lije kiša, na čijoj ,,palubi'' su svakojaki predstavnici urbane džungle našli privremeno utočište: džangrizave babe i dede, emosi, fenseri, delije, grobari, tih-miran-i-po-malo-krvoločan lik, gotičarke, metalci, likovi i likuše sa sluškama i kapuljačama, po koji zalutali biznismen sa aktovkom, žena sa detetom, pripadnici romske populacije. Svi idu negde, gde ih Noje odvede, samo da ne bleje po kiši.
- Majstore, ima li još mesta u toj tvojoj Nojevoj barci?
- Ima ima, baš nam je falio jedan magarac.
Zamrzivač pravog meraklije.
Prvi zabeleženi bekap.
Prigradski autobus koji saobraća kao da su mu raspored sastavljali profesori sa FTN. Pritom, to je jedna jedina linija kojom saobraća. Razumljivo je, dakle, kad naiđe u ta tri-četiri sata razmaka, putnici uskaču u njega kao da će potop ili kao da će se zemlja pod njima pretvoriti u užarenu lavu.
