Ne, ne misli se ovde na običaj dugovratih trkačica da zabijaju glavu u pesak, to je drugo. Ovo “Nojev” je sa veliko “N” i aluzija je na čiča-Nojea, antičkog Vuka Bojovića, lika koji je sakupljao po par od svih životinja sabijajući ih ko kineske emigrante u krijumčarski čamac, ne bi li ih spasao od alaudže Gospodnje i oblačnosti praćene padavinama.
Elem, sindrom pogađa uglavnom ženski pol i simptomi se ogledaju u tome da nikako nije dovoljan jedan ljubimac, već mora da bude bar jedan par. Jedan papagaj? Sam, mukica, gde će ti duuuuša, jadan, nema koga da voli, nije feeer. Zlatna ribica? Pliva, setno bitiše u fluidu ustakljene tamnice, tavori... Treba joj neko. Svi imaju tri želje, a zlatna ribica samo jednu. Kme.
Otkud ova potreba, mogu samo da nagađam. Verovatno ima veze sa nekom devijantnom željom za skućavanjem, pa sve to na kvadrat i puta Mir-Jam.
Tek, kraja nema ovom gomilanju menažerije: parovi neće biti mirni, nego će da se jel-te pare, spavaju, bukare i mreste, te uskoro zatrpaju stan svojim potomcima.
- Mikice, treba da kupimo ženku ovom jadnom Jerotiju, vidiš da se mica sav osamio, depresivan je.
- Boli me kurac.
- Nemoj da si takav, znaš, i hrčci imaju svoje potrebe.
- Sekiraš se za Jerotija, a realno jebe češće od mene. Gora si od Noja i Pete zajedno.
- Hoćeš i tebi da nabavim neku živuljku, a, haha?
- Ona komšijska veverica nije loša, hehe.
- Životinjo!
