Kakav fascinantan osećaj. Jednostavno se rečima ne može opisati. Ma koliko trajao i ma gde se služio vojni rok uvek na kraju istog svaki gušter mora te pundravce koji mu ne daju sna a ni mira da oseti. Svesni činjenice da je došao kraj beskrajnom ribanju WC-a, beskrajnoj bezvrednoj pomalo smešnoj pešadijskoj obuci, bezvrednoj bljutavoj hrani koju je skuvala bradata tetkica od koje ti se koža momentalno odlepi na samu pomisao da će ti šljepiti kutlaču pasulja u čanče koje predhodno nije valjano ni oprano. Sama pomisao da ćeš Vojnički pasulj zameniti kevinim pečenim piletom ukoliko sutra, mami ti kez da se po prvi put bradatoj tetki smeškaš u lice dok zbunjeno vitla zamazanom kutlačom. Sledi brijanje, poslednje brijanje koje ćeš munjevitom brzinom odraditi kao i sve stvari oko higijene i zavući se u krevet pokriven poslednji put smb ćebetom koje malo više vuče na sivo od prašine koja se tu godinama nakupila. Da napomenem da se ćebad tamo istrisa(i to kad se setiš) ne pere se. Ali pundravci ne daju mira a ni sna ni tebi a ni ortacima sa kojima si delio poslednje parče 'leba koje si maznuo iz kuhinje dok je bradata tetka flertovala sa pijanim zastavnikom.
-Petrović!
-Izvol'te gospodine kapetane!
-Oribaj WC poslednji put, dolazi komadant u obilazak.
-Ma nula nula noć, neka me jebe sutra, ja bih znate da odspavam malo.
-U SKLEK ODMAH!
fino