Ono što se kaže kad se nema šta pametno reći,a niko nas ništa i ne pita.
Jutros u firmi,uz kafu,dok smo čekali raspored poveo se razgovor o pogibiji Ksenije i onog njenog.
Kolega 1:-Jesi čuo,bato,stradala ona Ksenija i onaj rukometaš...
Kolega 2:-Koji rukometaš?
Kolega 3:-Ma nije rukometaš,već brat od onog rukometaša,maneken.
Kolega 1:-Da mu nije brata,bio bi fizički radnik.
Kolega 3:-A i Ksenija je brate,srala na sva zvona,mani me toga!
Kolega 4 (tek pristigao):-Ej,Bato,o pokojniku sve najbolje,jel ko za rakijicu?Valja se,za pokoj duše!
Epilog,ubili smo se ko stoka do 11h,pa razlaz kući.Šta ćeš,običaji,o pokojniku sve najbolje.
Opšte poznata fraza u nas Srba i vrlo istinita. Zbog srpskog sujeverja, ma ko umro o njemu se neće reći ružna reč zbog babskih verovanja da će nas Bog kazniti ili će se možda i sam pokojnik povampiriti i proganjati nas.
Dede na klupi ispred dvorišta.
A: Boga ti, ču li ti da umro onaj Vlasta što ga zvaše Harambaša?
B: Onaj što je pre par godina razbio celu Mitinu kafanu kad se opio i bio sve ljude šahovskom tablom, a posle ih terao da jedu figurice?
A: Taj.
B: Šteta, dobar čovek je bio, malo nevaljao, ali nije strašno ko što pričaju. Bog da mu dušu prosti.
