O pokojniku sve najgore

Одбрамбени механизам који служи да се на упокојеног пребаци сав терет и кривица, а истовремено растерети лична тескоба и страх од смрти.

У преводу: Ко га јебе, сам је крив за оно што га је снашло.

Владавина обичаја да се о мртвима говори све најлепше прохујала је заједно са влашћу и животом последњег диктатора. Људе је у међувремену почео да боли курац за све јавне личности, глумце, певаљке, директоре, политичаре,.. па чак и за особе које лично познају.

Неки унутрашњи црвени рогати створ подлог осмеха шутне својим копитом прекидач за емпатију. И искључи га. Онда опали шамар неуронима сажаљивања. И ућутка их. Одврне славину ликовања и пусти млаз хормона среће. Препречи пут преплашеним мислима које су кренуле да се поистовећују и да стрепе да би то могло свакоме да се деси. ''Не би могло идиоте!'' - викне ти директно у унутрашње уво. ''Ниси луд да као он возиш триста на сат, ко му бре јебе матер, шта се трипујеш''.

''Опусти се. Ево ти мало овог срања за смирење.. Боље? Па ти и не пушиш, а он је цепао две пакле Марлбора дневно, стално се нешто курчио, вероватно се и дрогирао... И одувек је био некако чудан и аутодеструктиван, јел'да? Па јесте, то и ја кажем.. Сам је тако хтео, према томе.. ево ти још мало радовања.. хехе, битно да си ти остао, шта те боли за њега.. ''

Човек је врло зајебано биће.