
На сопственој сахрани бити сам. Без свештеника.
Нећу да кажем "попа", погрдно је, иако би боље звучало у овоj ситуацији.
За оборену столицу многи кажу да је кукавички потез, махну руком и оборе главу.
Они су сигурно храбри.
Њима jе смрт табу тема, на њоj пише "цензурисано".
Изгледа ми овако; живот се своди на патњу.
Она је суштина. Сви пате и рђају.
Лепи тренутци су ретки.
Зашто се не сећамо јучерашњег смеха, него злодела учињеног прошле деценије?
А сећамо га се бистро, као да је с намером ту пред нашим очима, да подсети, да изоштри трње.
Починитељ је себи скратио муке. Други пак немају храбрости; канап је танак, воз је исувише брз, а зграда високо.
Плашим се висине.
После оборене столице њему следи опет патња, гушење, агонија... и најзад смрт. Актер ју је желео.
Он је некога повредио. Како тај неко да сада повреди њега? Не може, он је пепео.
Последњe дело самоубице. Дело по коjем га памте.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.