Na sopstvenoj sahrani biti sam. Bez sveštenika.
Neću da kažem "popa", pogrdno je, iako bi bolje zvučalo u ovoj situaciji.
Za oborenu stolicu mnogi kažu da je kukavički potez, mahnu rukom i obore glavu.
Oni su sigurno hrabri.
Njima je smrt tabu tema, na njoj piše "cenzurisano".
Izgleda mi ovako; život se svodi na patnju.
Ona je suština. Svi pate i rđaju.
Lepi trenutci su retki.
Zašto se ne sećamo jučerašnjeg smeha, nego zlodela učinjenog prošle decenije?
A sećamo ga se bistro, kao da je s namerom tu pred našim očima, da podseti, da izoštri trnje.
Počinitelj je sebi skratio muke. Drugi pak nemaju hrabrosti; kanap je tanak, voz je isuviše brz, a zgrada visoko.
Plašim se visine.
Posle oborene stolice njemu sledi opet patnja, gušenje, agonija... i najzad smrt. Akter ju je želeo.
On je nekoga povredio. Kako taj neko da sada povredi njega? Ne može, on je pepeo.
Poslednje delo samoubice. Delo po kojem ga pamte.
