
Ставите се у позицију некога коме се целокупна домаћа музичка сцена (не-шаторског типа) смучила. Ставите се у неко друштво, свирку или несретно пребирање по гитари где великој већини присутних из неког непојмљивог разлога још увек није. Најзад, ставите до знања да је немогуће да се нико не сећа, нпр. старе поставе "Деце лоших музичара" већ да сви још увек цијучу и пијучу уз албино идиота који маже нокте и пева "Младићу мој".
Нећете победити. Глупост ће се слушати све до другог силаска Христовог (заувек), али је барем можете учинити занимљивом за себе, и тако преживети.
1. Нико није знаооо пушит курац к'о Маринааааааа, имала је очи боооје венаааа боје вена боље дууувај га, у јеее у јееееееЕЕЕЕЕЕЕеееееее боље нема боље дууууват га...
2. "А сада, драги пријатељи, једна ствар која је сморила бога оца али је примат накурчених клинки критичан, уживајте уз "Главићу мој"!!!"
3. А где је На-та-ша, мучи ме тоооо а где је На-та-ша, тролололо...
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.