Za onog čoveka koji se rukovodi devizom "daj šta daš", ne bi li ućario i potpuno bezvrednu stvar, kad već ne može izvući nešto vrednije, pretvarajući je tim postupkom, bar za trenutak, u dragocenost.
Po nepisanom pravilu, najveći broj sakupljenih stvari mu nikada neće poslužiti.
Ali na svaku od njih gleda kao tvrd i čuvaran domaćin, misleći "može mi za nešto valjati", koji se sa vremenom saživi sa svakim od nepotrebnih i neupotrebljivih predmeta, potpuno zaboravi zašto je neki predmet sklonio i sačuvao, a najdraži su mu oni za koje uopšte ne zna šta bi s njima.
Ja: (vičem, jer mi je svega dosta) Šta će ti, bre, ćale ovaj neispravni motor od vartburga, ova kurbla od pre-anlaserskog automobila, ovaj predratni Obodov kompresor, crno-beli ekran od televizora, štampana ploča od komodora 64, žice, gajtani, vidi ovo: visoko-naponski kabl od trafo stanice, taman da se o njega obesim, pa da više skončam ovu agoniju, bre čoveče, ne možemo više ni da hodamo po kući, a da se ne saplićemo o stvari koje si ko zna odakle dovukao, još samo da se nabodemo na nešto pa da kolektivno dobijemo tetanus !!!
Ćale: Kako šta će mi ?!? Može valjati, još kako, šta ću ako mi baš to treba, a ja nemam!
A! A! Ovako mi je pri ruci, 'leba mi ne jede, a i sve to đuture me nije izašlo više od 2000 dinara!Ja: (kiptim u sebi i dim mi izlazi iz ušiju, brojim u sebi do deset i mislim se:) Doći će i mojih pet minuta, raščistiću ovaj brlog na otpad gde mu je i mesto, pa makar mi to poslednje bilo !!! (Odlazim, šutirajući razbacane stvari ljutito nogama, šta god mi se nađe na putu)
