Uvek kad se se u Srbiji izgovara ova rečenica mora se voditi računa jer, kao što se kroz istoriju pokazalo,kao što i nad popom ima pop,tako i nad zlim ima grđe. Imali smo jednog diktatora,pa je onda došao drugi. Posle njega su došli neki manje-više nebitni,pošto na vlasti nisu ostali dovoljno dugo da bi bili i okarakterisani,a kamoli upamćeni. Onda su došli lopovi,i na kraju,konačno,budale. Dok je diktator na vlasti prosečan čovek se oseća potlačeno i poniženo. Dok su nebitni na vlasti,ni ne zna kako se oseća. Kad dođu lopovi,čovek sebe smatra prevarenim i opljačkanim,ili bar naivnim,ukoliko lopov ima bar malo šarma (barem koliko Džordž Kluni). E a kad dođu budale,onda prosečan čovek može samo da izvrši sepuku,hara kiri ili neko manje časno samouništenje.Ako posle ljubavi, po Momi Kaporu,ostaju zabrinuti pogledi konobara što vas više ne viđaju zajedno ili navika da se pale dve cigarete istovremeno i ostale stvari,posle budala i lakrdijaša na vlasti ne ostaje ništa. Ili barem nada, da zaista više ne može da bude grđe.Posle svih popova,na kraju je partrijarh, ili diktator,kako ko voli. Možda je to neki naš začarani krug,možda i nije samo naš,a možda i nije baš takav krug realan za očekivati. Jer i protiv diktatora,i protiv nebitnih, i protiv lopova,čovek može da se nekako bori. Budale još niko nije uspeo da pobedi u bilo čemu,pa ostaje samo da budale pobede sami sebe. Šta god da dođe posle njih,valjda konačno neće biti grđe.
