1. Pre svega, dete se rodi preko veze jer su njegovi roditelji dali kintu za porođaj (ginekologu, naravno)
2. Pošlo je u jaslice/obdanište (opet preko veze) jer njegovi roditelji imaju zaposlenje i došao u pretrpanu grupu. Trebalo bi da vaspitačica baš o njemu malo više vodi računa, ali ona ima još 29-36 takvih u grupi. Kako ona da vodi računa o detetu kad, sirota, treba da ima kafe pauzu, puš pauzu...Znači, pronađe nekoliko devojčica i dečaka koji glume vaspitača : otkucavaju sva sranja koja im drugari prave. Dete shvati da je najbolje da bude neupadljivo.
3. Polazak u školu. Traumatično : priredba u njegovu čast - a ono sve sama ukočena deca, vezu napamet neke pesmice od po 326 stihova, mali dramski prikaz boja na Kosovu (samo par scena, ostalo im od Dana škole)i ulazak u učionicu...Užas... Učiteljica ima obiman program , zamašnu administraciju, zahtevne roditelje i nema kad da se bavi učenicima. Da bi bili mirni na času-ona diktira, da bi bila sigurna da znaju-ona traži od reči do reči, da bi bili mirni na odmoru-ona nađe malog koji sve otkucava....Sada se već uvodi sistem nagrađivanja Malog Tastera, pa počinje borba među decom....Ono dete, koje je već prilično neupadljivo, ima nekoliko izbora.
Tako dobijamo generacije koje ne umeju da razdvoje bitno od nebitnog; kojima znanje nije važno, već se meri"neće danas da pita" ili "nemoj to da učiš, to ne pita" .
4. U srednjoj školi se stvar ili definitivno pogorša, ili krene nabolje.
Kad porastu, značaj broj njih naginje fah idiotizmu jer su od samog početka "života u kolektivu" uočili da je to najbezbednije.
Tužno, jer ništa ne ide zdravijim putem.
Roditelj teško da može bude siguran u instituciju/pojedinca koji vodi računa o bezbednosti i obrazovanju njegovog deteta. Svako negativno iskustvo l, lično ili tuđe, bolno odjekne i naoštri svakog odgovornog roditelja da otvori sva čula i brine. Osim brige, malo šta mu preostaje pošto sistem sam sebe čuva. Primoran je da na sve pristane i da teško može da kontroliše.
Za sve postoji pandan "privatno", ali je papreno.
