Neminovan proces, jedan sasvim običan događaj koji te natera da shvatiš
da više nisi dete, da polako ulaziš u taj dosadan svet odraslih.
Ljudi u autobusu ti umesto smeškanja i štipkanja za obraze poklanjaju smorene poglede ili ti se obrate samo kada žele da im ustaneš (nađe se tu i poneko štipkanje, ali za guzu).
Kad si bila klinka želela si da odrasteš da bi imala pare da pokupuješ celu prodavnicu slatkiša, da se završi ta jebena agonija biranja između "Seke", "Najlepše želje" i kinder jajeta. Sada kada imaš tu priliku, suzdržavaš se od slatkiša, kao i od gomile druge hrane za koju misliš da stvara neki gram više.
Samo jedan pogled na nekog hiperaktivnog klinca koji je obučen u odrpanu majicu i blatnjave pantalone dok trči ka drugovima, i tebe koja si utegnuta u korset dok pokušavaš da prekrstiš noge tako da ti minić ne otkrije previše...toga.
Kada završiš sa tim sranjima i oči ti postanu poluzatvorene, a mozak prenatrpan stvarima koje moraš da postigneš i ljudima koje želiš da zbudžiš u svoj jako natrpan raspored, kada si svesna i kada si u stanju da razmišljaš svojom glavom, sve više stvari ti je potrebno, sve više zahtevaš, a sve manje možeš da postigneš, ponekad te probudi urlik buntovne dece, dece koja teraju inat svim onim smorenim ljudima...
Onda shvatiš da si prešla u tabor onih drugih. Posmatraš sebe sada i sebe nekada. Nekada si sa drugaricama ogovarala zapuštene majke, čudeći se zbog čega ne koriste svu onu šljokičastu šarenu šminku. Odbrojavala si dane kada će ti mama dopustiti da staviš bar maskaru.
Želela si da vrištiš i iskačeš iz mase, klela si se da nikada nećeš biti ona napeta baba iz pošte koja maše rukama i žali se na vreme, želela si da budeš ista kao i tvoje male drugarice, tipičan stereotip.
Sada si ona osoba koja ne privlači pažnju i koja želi da dođe kući da odmori noge. Nemaš snage čak ni da se nasmeješ toj životnoj ironiji.
