Nije bilo namerno, leteo sam kao uvek i ožedneo. Hteo sam samo malo da plahnem grlo na oluku, znaš tamo se uvek zadrži po koja kap. Ali, avaj! Ovi kreteni nikad ga ne čiste. Jednostavno nisam video da je rupa ispod grančica, pomislio sam možda je gnezdo, a ono klopka. E tako sam se našao sam u oluku...
Mrak, a zvukovi da umreš! Srce mi je lupalo kao kada sam prvi put iskočio iz gnezda i gledajući u travu zaboravio da mašem krilima. Čuo sam ostale ptiće iz gnezda kako navijaju i promahao, proleteo, i vinu se nebu pod oblake. Tako je bilo onda - podrška, a sad sam, sasvim sam. Znao sam da te zvuke proizvodim ja, svojim koprcanje i da treba da se smirim, ako ne mislim da me opali infark, al ta volja za životom! Grebao sam danima, pokušavao da izađem, da se vratim... Al sklizak oluk, tesan. A onda sam postao i žedan i gladan i mnogo umoran. Rekoh sebi: "Odustani ptico, bolje se baci dole, nego da ovde krepavaš od gladi!"
Setio sam se svih koje poznajem. One golubice sa solitera, onih kosova iz parka, njima bi bilo žao da me nema, a onim seronjama sa smetlišta, znam njima neću faliti... Bilo mi žao što nisam onda kad sam mogao, kad me je zvala uselio u taj jebeni soliter. Mnogo je lepa bila, moja golubica, bio sam kreten... Ah.
E onda sam odlučio da se bacim. Niz oluk. I zamisli, padao sam i lupao svih 6 spratova i završio na otvoru. Lepo sam ko gospodin čovek izašao iz mog slučajnog zatvora, opsovao, pogledao ka nebu i video ptice selice! Odlaze! Nema više seobe samo zimi, sad idu non stop, ovde uskoro ni neće biti ptica. Kad ne čiste oluke. Uglavnom, shvatio sam nekoliko stvari:
1. ponekad se ne vredi boriti
2. nekad je bolje odustati
3. treba se seliti
4. bez obzira koliko govorio sam sebi da je ne volim, uvek mislim na nju
