Olinjali matorac

Nekada je bio jedan od onih što jebu kevu i zavijaju sarmu. Bar on tako priča. Sada izgleda sparušeno ko lice Josifa Tatića dok uživa u blagodetima soka od maline. Izduvao se kao guma za poniku sa banana-sedištem, kupljena u Čehoslovačkoj na rasprodaji kod bugarskog Rumuna brke.

Omatorio je. Ali se oseća mlado. Premlado. Najgora varijanta klimaksa. On nema nagle promene raspoloženja, on se psihofizički oseća kao druga osoba. Ponaša se kao napaljeni tinejdžer iz Kaluđerice sa sekirom u džepu koji mnogo voli da navija za svoj voljeni tim dok, tom istom sekirom, iz ljubavi prema klubu, seče protivničkog navijača. Vođen krilaticom volim sve što vole mladi gazi kraj druge, i početak poslednje, trećine života. Kao list u jesen, svakim trenutkom sve niže i niže pada. Ubrzano tone na lestvici života.

On misli da tako treba. Da proćelavu tintaru, sa koje se bore pružaju kao roletne, izbaci kroz prozor svog nabudženog auta i tako krstari kroz predele niskog morala, uz zvuke degradirajuće muzike pojačane na jako. Utegnut u neku kožnu jašu, uske farmerice, i paćoti lakirane cipelice, po mogućstvu florescentne sa karanfilima, traži lovinu. Luči testosteron više nego mladi pubertetlija, nejebač. Misli da je srednjoškolac, dok mu se u očima vidi starost i da mu je vreme za visinske pripreme za otvoreno prvenstvo Kalemegdana u šahu kroz koju godinu.