Stanje duše u koje zapadne čovek koji je naivno pomislio da “ajde da skupim ekipu” znači samo rezervisati sto, javiti ljudima vreme i eventualno poneti zvučnik.
U praksi, to je neplaćena funkcija ministra spoljnih poslova, kriznog PR-a i socijalnog radnika jedne potpuno neformalne grupe ljudi koji se međusobno vole, ali ne dovoljno da ne traže objašnjenje zašto nije pozvan Marko iz srednje, iako ga niko nije video od 2017. i poslednji put je na bleji pričao samo o kriptu.
Organizatorsko breme nastupa onog trenutka kad ti neko kaže:
“E brate, a što nisi zvao i Nikolu?”
I tu shvatiš da više ne organizuješ rođendan, nego Haški tribunal prijateljstava.
Od tog trenutka moraš da pravdaš svaki izostanak kao da si ti lično doneo Zakon o zabrani prisustva određenih lica. Nisi zvao Peru jer se ne družiš više s njim? Bezdušno. Zvao si Peru, ali ne i njegovu devojku? Seljački. Zvao si i devojku? A što onda nisi zvao i njenu drugaricu, ona je gotivna.
Najgore je što niko od tih ljudi ne bi sam organizovao ni odlazak do trafike, ali svi imaju jasan stav o tvojoj diplomatskoj mapi pozvanih.
Organizatorsko breme se završava tek kad događaj prođe, svi kažu “bilo je top”, a ti u sebi znaš da si ostario tri godine i da sledeći put samo “slučajno” ideš u grad i nikome ništa ne javljaš.
