Ostoja

Davno je zagazila u sedmu deceniju života. Prija je kada je zovu starom beogradskom damom, iako se gnušala pri svakoj pomisli da će imati i jednu jedinu boru na svom licu. Od traga vremena štiti je odeća, koju nosi na način dostojan britanskog plemstva. Fini šešir se drži toliko dobro, da ni i najveći poznavaoci ne bi poverovali da je kupljen dok je Josip Broz bio u punoj snazi. Nedostaju joj ta vremena, kada su je znali svi, dok je sada znaju samo taksisti, čija je redovna mušterija. Ne nedostaje joj ni mladost, već joj samo nedostaje njen dragi muž, general JNA, koji je napustio ovaj svet, i ostavio je samu u velikoj vili na Senjaku.
Upravo je krenula na groblje da ga obiđe. Kada se uhvatila za telefon i počela da zove taksi službu, shvatila je da bi mogla da se provoza gradskim prevozom, dugo nije ušla u isti, a volela bi da opet malo bude među narodom.
Ušla je u pun autobus na liniji 23. Finom rukavicom jedva se drži za šipku, dok u drugoj drži lepezu. Iako ne uspeva da se rashladi, sigurnije se oseća kada je ima u ruci. Odjednom, dolazi do neverovatnog otkrića.
Na sedištu je ugledala zalepljen oglas "KLAVIRE PREVOZI OSTOJA". "O, hvala nebesima", pomisli. "Onaj Petroff klavir mi već duže vreme pravi probleme, nisam znala kako da ga prevezem kod unuka. Konačno".
I tako, Ostoja pomaže još jednom beogradskom vlasniku klavira. Dok je Ostoje i njegovog marketinškog tima, ima nade za klasičnu muziku u Srbiji.