Pa ja još nisam jeo

Дођеш онако из пизде материне, луташ градом. Са стране гледаш све оне људе.Просјаци ,радници,туристи..Седнеш на клупу и гледаш како пролазе сви они аутомибили ,камиони..Како возила пролазе пролазе и ваше мисли.Размишљаш у себи "Какав сам ја дрипац, па ја још немам породицу". Гладан си.Жедан си. Немаш цигара.У џепу ти стоји 200 динара. Дошао си у стање да не знаш да ли да се смејеш или плачеш. Беда ти је преузела душу. Опет у себи: "Боже, шта треба да радим? Па зар сам ја крив што је овај свет пропао, па ја сад немам шта да једем?"А где су ти кућа и посао, мора да је маца појела. Шта ћеш, таква ти је судбина..

Идеш у неки кафић. Идеш у онај који је баш на забаченом месту, јер опет мислиш да је тамо јефтиније.Улазиш у кафић који има три стола ,један сунцобран и конобарицу од 60 и кусур година. Наручујеш кафу коју ниси пио пар дана. Мислиш да ће ти остати и да нешто једеш.