Paradoks potomaka

негде у албанским планинама, 1916.

Дани бејаху кратки, а ноћи дуге и хладне, испуњене константним страхом од смрти у планинама. Временом, страх је замењен надом, надом да њихово тело више неће патити.

Корачао је полако, као и сви испред њега, очигледно не верујући да непрегледна белина има краја. Хиљаде и хиљаде људи ходало је ритмички, уједначено, а чим би неко, макар накратко, прекинуо тај ритам, био би то сигуран знак да неће још дуго гледати сунце које им се злокобно смешило и које их је тек понекад посећивало онда када им је било најпотребније. Чим колона застаде, схвати да је наређена пауза и заузе некакву дрвену даску, коју је очигледно оставио неко испред њега не могавши више да је носи. Помисли како то доказује да нису много напредовали.

Извади парче смрзнуте сланине која је већ била при крају. Уз пушку и малу иконицу то је био његов једини инвентар. Замисли да је испред њега огромно гробље које му се у том тренутку чинило као једини спас за масу збуњених и изгладнелих људи. А онда га тргну чињеница да је жеља за животом једини разлог зашто оволико дуго трпи тај несносан бол.

Како би само себично изгледало да сада одустане и многобројним потомцима ускрати право на живот, а Србији тако преко потребно људство. Са тим мислима заврши се и краткотрајни одмор, а море људи поново ходаше уједначено и монотоно. Имао је утисак да му је у тим моментима свеопште несреће забрањено да мисли, а камоли да се нада. Ипак, то је био једини начин да скрати време. Осети некакав чудан мирис.

Пар сати касније примети како је атмосфера при врху колоне знатно боља, јер се орила песма која је кидала дотадашњу тишину. Схватио је о чему се ради, схватио је и одакле потиче тај чудан мирис који га сада обузимаше.

Да, то је било море.

---------------------------------------------------------------------------------------------------
МекДоналдс у неком од српских градова, 2012.

- Уф, ал' је сео овај чизбургер! :подриг: Дај 'вамо тај МекФлури! ШТАААА!? Зашто овде нема јагода?
- А јеби га, заборавио сам!
- Ја ово нећу да једем, или једи ти или баци!