Parodiranje klozetarske umetnosti

Илити подјебавање пубертетске клинчадије и њихових патетичних уметничких радова у виду слике из купатила пред огледалом, са дорађеним стиховима Маринка Роквића јарко ружичастом бојом у пеинту. Такав вид хумора се на листи најгорих интернет фазона налази одмах иза клипова Ивановићевих рецитовања вицева, и скечева Бориса Бизетића снимљених у домаћој радиности па окачених на јутјуб. Огледа се у томе да се коњ од 25 година, просвећен својим дугогодишњим искуством обитавања по уберкул интернет сајтовима које му даје право да се сматра духовитим, слика поред бојлера, каде или бидеа, у прилогу са испупченим уснама по узору на данашње ученице старијих разреда основне школе. Посебну сорту представљају ликови који толико верују у продуховљеност свог смисла за хумор, да такве слике стављају као профилне слике на друштевним мрежама, заједно са коментарима прожетим знаковима типа "<3", нејасним косооким јапанским емотиконима и натписима типа "Могу да ме појебу, али не могу да ме појебу". На тај начин постигнуто је нешто што се вековима сматрало немогућим, а то је да се направи пародија нечега која је заправо ретардиранија од оригинала.

Најлакше је зајебавати оне који су превише глупи/незрели/необразовани да провале да их подјебаваш. То успева и мојој баби Мирјани кад о парче конопца веже онај картонски део што остане кад потрошиш ролну тоалет папира и ложи мачора Жућу да га јури по дворишту.